latinica  ћирилица
АРТ МАШИНА | 17/06/2013 | 12:51

Размишљање о селекцији овогодишњег Театар феста

Театар фест Петар Кочић 2013. из другог угла

 

 

Бањалука воли Театар фест. Наравно да воли, јер је то прилика љубитељима позоришта да за кратко вријеме виде неку врсту регионалног позоришног пресјека.

Прво је Театар фест био ревија најуспјелијих позоришних пројеката. А онда се, увођењем награда, појавила потреба за профилисањем фестивала, које би га учинило кредибилним у региону, а не само у очима публике жељне позоришта. Славко Милановић, прошлогодишњи селектор, имао је сјајну (иако од публике млако поздрављену) намјеру да то профилисање крене у правцу његовању савременог драмског текста, и сви „позориштарци“ су очекивали да се и ове године настави у истом смјеру. Очекивања су нарочито подгријана када се сазнало да је селектор за 2013. годину Мирослав Мики Радоњић, извршни директор угледног Стеријиног позорја.

 

Селекција коју је Радоњић потписао је изненадила многе. Иако је под мото фестивала „О животу и смрти, са осмијехом и са сузом“, могло да стане било шта што се игра у позоришту (да ли ишта под капом небеском остаје изван живота и смрти с осмијехом и сузом), кад се све завршило, стиче се утисак да су теме представа које смо погледали у Народном позоришту оне којима се бави невладин сектор. Није да није важно говорити о насиљу у породици и женско-женским односима у истој(Дабогда те мајка родила), о наркоманији (Здрав(о) живот(е)! ), насиљу над женама(Зла жена) и вршњачком насиљу( Гребање или како се убила моја бака), али, зар је то најврелија позоришна прича ове сезоне?

Вјечито оправдање, наравно, и у овом случају стоји:недостатак новца за велике регионалне пројекте. Али, да ли је само због тога. Тако, рецимо, остаје потпуно нејасно како се на једном фестивалу (чија је намјера била његовање домаћег, савременог драмског текста) може да се нађе представа Здрав живот СНП Нови Сад Лија Мекдугала(узгред, врло добра, али, репертоарска, никако фестивалска представа). Поставља се и питање откуд на једном фестивалу двије представе истог редитеља (сјајног, али није у томе ствар) Николе Завишића? Уколико је селекторска амбиција била да направи преглед регионалне позоришне производње, да ли је могуће да међу 37 представа, колико је, по властитом признању, зарад овог фестивала погледао, нМири Радоњић није пронашао ништа што би могло да замијени једну (по могућности новосадску) Завишићеву представу? По прашњавим ћошковима позориштима глумци се већ увелико шале да су им колеге из Србије јавиле да је овофодишњи Театар фест требало да носи назив Фестивал војвођанских позоришта.

Још једна покотина се назире на овогодишњој селекцији. Поново напомињем на селекторску констатацију да нам селекцијом нуди увид у савремену позоришну продукцију. Како је онда могуће да у се на програму фестивала нађе Елијахова столица која је била актуелна 2010. године?

Дало би се у недоглед расправљати шта се заправо десило с овогодишњим Театар фестом. Нажалост, вијест попут једног позоришног фестивала, у тренутку талачких криза и студентских протеста код нас и није вијест. А требало би да буде, макар организатору, Народном позоришту Републике Српске, које (надамо се) још увијек жели да организује фестивал од угледа у том фамозном региону, шта год он био, а не само у тристотињак конзумената позоришта који стају у велику салу НПРС.