latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 18/08/2017 | 13:53

“Лажни младожења”

1732. године нека Винка је тражила од српског Синода да јој поништи брак јер су је, преваром, умјесто за здравог вјенчали за човјека који је нијем, глув и луд...

Они младићи и дјевојке који би остајали невјенчани, одувијек су изазивали подозрење и неповјерење. Због тога су се и једни и други трудили да се на вријеме вјенчају и да на тај начин не одударају од заједнице у којој су живјели. Међутим, одувијек је било оних који, због скромнијег изгледа, некакве болести или “лошег гласа” нису успјевали да окусе брачну срећу. Због тога су неки, у договору са родитељима, прибјегавали превари, а такав младожења се у народу звао “лажни младожења”. Такав примјер налазимо у народној пјесми “Женидба Максима Црнојевића”. Било је таквих примјера и у стварности, а не само у народним пјесмама. Тако је 1732. године нека Винка тражила од српског Синода да јој поништи брак јер су је, преваром, умјесто за здравог вјенчали за човјека који је нијем, глув и луд. Синод је, с разлогом, одобрио развод. Забиљежен је још један примјер из 1880. године. Те године се нека Видосава Миловановић загледала у наочита момка Стојана Митића. Пријатељи је наговорише да побјегне у кућу једног од њих, гдје ће је наводно чекати Стојан Митић и одвести је својој кући. Кад је дошла, од Стојана не бјеше ни трага ни гласа, а она од срамоте, узе прстен другог човјека и пође за њега.