12/09/2016 | 08:42 | Аутор: Агенције

Само један народ се сјећа онога што нико други не може

Петер Хепер са Универзитета Белфаст доказао да меморију почињемо да вјежбамо још прије рођења, у материци. Ипак, већина се мало чега сјећа готово до поласка у школу. Један народ ипак памти више од других.

Студије су показале да најбоље памћење имају Маори, док се многи се на Западу се сјећају ничега све до осме године. У чему је разлика?

Сигмунд Фројд је ту појаву називао "дјечијом амнезијом", настојећи да објасни феномен по којем се одрасли у правилу не сјећају ничега прије треће године живота, понекад чак све до поласка у школу.

Како је тако нешто могуће? Односно, уколико већ и имамо меморију у најранијем дјетињству, гдје су та сјећања сакривена у одраслој доби, зашто и постоји ли начин да их извучемо на површину?

Посебно је занимљиво оно што је психолог Ки Ванг са Универзитата Корнел открио проучавајући своје студенте.

Откривено је да Американци имају успомене у просјеку шест мјесеци раније него Кинези, као и то да су америчке успомене дубље, боље описане и упућене на себе самог, док су кинеске сажетије и строго се држе чињеница. Ријеч је о чистој посљедици културне традиције у САД-у у односу на Кину.

- Постоји разлика између размишљања "Тигрови су у зоо врту" и "Видио сам тигрове у зоо врту, али колико год су били страшни, јако сам се добро забавио" , објашњава се у студији."Ако вам друштво говори да су ваше успомене важне, онда ћете их ви боље памтити", произилази у закључку након разговара са мајкама испитаника, а ријеч је о посљедици разлике у менталитету Американаца и Кинеза.

Испитивањима је откривено да у просјеку најдубље у дјетињство сежу сјећања новозеландских старосједелаца Маора, код којих је култура таква да се изразито снажно потиче гајење сјећања на прошлост. Посљедично, код Маора је врло учестало сјећање одраслих на рано дјетињство од само двије и по године. Дакле, подстицај околине у складу с културним окружењем, веома снажно утиче на мотивацију малишана да памте оно што им се догађа.

Али, то још увијек не објашњава магичну границу од неколико година након рођења. Објашњење за то могло би се крити у томе што након рођења дјеца, мајмуни, па чак и пацови, још увијек стварају нове и нове неуронске везе у дијелу мозга који се зове хипокампус, а који служи за дуготрајно меморисање података.

"Код мале дјеце хипокампус је јако неразвијен", каже Џефри Фаген са Универзитета Сент Џон, "Како дјеца додају нове неуроне, хипокампус је све комплетнији, а у оном тренутку кад је довршен, дјеца су одједном способна дуготрајно да памте. Наша сјећања из доба прије тога, по свој прилици су налазе се негдје у мозгу, на мјесту које нам је током времена постало недоступно. Али, то ће бити крајње тешко доказати", казао је он.