Благојевић: (Де)натоизација Републике Српске
Колумну др Благојевића у Гласу Српске, преносимо у цијелости:
Недуго затим, 1999. године иста та два савеза извршила су злочин против мира и злочин агресије, као најтеже злочине у међународном праву, немилосрдно бомбардујући тадашњу СР Југославију и окупиравши, а потом и отевши од Србије простор Космета.
У то вријеме злочиначко понашање наилазило је на одговарајуће реакције како домаћег становништва, тако и носилаца власти, али је то почетно стање колективне свијести временом еволуирало у резигнираност и добрани заборав.
Из њега се само неки пробуде када се једном годишње полажу вијенац и цвијеће на мјестима попут оног на којем је била зграда Радио-телевизије Србије у Београду, која је уништена у НАТО бомбардовању те 1999, а њени радници немилосрдно побијени.
За разлику од спорадичног сјећања на НАТО злочине, убрзо по доласку тог савеза (са све ЕУ) на овај простор, започет је процес његове натоизације који је, гледано са ове временске дистанце, већ добрано одмакао. У том процесу Народна скупштина Републике Српске је у августу 2005. прихватила да своје надлежности из области одбране пренесе на ниво БиХ, што је за посљедицу имало престанак постојања Војске Републике Српске.
Убрзо потом (у октобру 2005. године) усвојен је Закон о одбрани БиХ, којим су положени правни темељи за оно што се данас зове Оружаним снагама БиХ. Као доказ натоизованости тих снага навешћу само неколико правних чињеница. Тако је чланом 186. Закона о служби у Оружаним снагама БиХ (усвојеном такође у октобру 2005. године) прописано да сва професионална војна лица и лица у резервном саставу са 1. јануаром 2006. преузимају и чинове НАТО-а. Стога, на примјер, према члану 155. тог закона чину бригадног генерала одговара НАТО ознака ОФ-6, а чину пуковника одговара НАТО ознака ОФ-4. У члану 15.
Закона о одбрани БиХ прописано је да министар одбране предлаже и доноси прописе, те издаје директиве и наређења везане за размјештај и обуку Оружаних снага како би се осигурала њихова максимална интероперабилност са снагама НАТО-а. У документу под називом Војна доктрина Оружаних снага БиХ стоји записано да се реструктурисање тих снага врши у складу са НАТО стандардима. Има још таквих примјера, али мислим да су и ови сасвим довољни за оно што желим истаћи у наставку.
Наиме, претходно излагање показује нашу спремност не само на заборав, већ и на прихватање идеја и идеологија од оних снага које су нам зло чиниле. Тиме по ко зна који пут дозвољавамо себи луксуз понављања историје и грешака, као ономад кад смо, на примјер, одлијепили за идеологијом Комунистичке партије Југославије, без обзира што је та партија у Резолуцији са Конгреса у Дрездену 1928. записала да ће се борити за успостављање независне Хрватске и независне Црне Горе, да ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцјепљење, те је позвала косметске Албанце на устанак ради стварања своје независне и уједињене Албаније.
Ова историјска паралела је потребна, јер су протекле 22 године показале да су НАТО, САД и ЕУ не само бомбардовали Републику Српску и убијали њено становништво у дословном смислу те ријечи, већ су јој отимали њену територију (Брчко дистрикт и Добриња) те је, политиком завртања лактова, развлашћивали од њених надлежности које јој припадају према Уставу БиХ.
На све ово указујем имајући у виду недавну иницијативу предсједника Републике Српске, господина Милорада Додика, о потреби одржавања референдума у Републици Српској на којем би се гласачи изјаснили о томе да ли треба ући у чланство НАТО-а. Није упитно уставно право Републике Српске на одржавање таквог референдума, с обзиром на то да је у Уставу БиХ прописано да се БиХ састоји од Републике Српске и ФБиХ.
Дакле, пошто се БиХ састоји и од Републике Српске, то је по мени најважнији уставни основ који даје право Српској на одржавање наведеног референдума. Свако друго поступање тим поводом би у коначном значило наметање воље са нивоа БиХ, што је противно њеном уставу.
Међутим, да би се приступило одржавању тог референдума у Српској она претходно треба да поради на нечему што сам оставио за крај. Наиме, у августу 2005. Народна скупштина Републике Српске је усвојила документ, објављен у "Службеном гласнику Републике Српске", у броју 82 од 8. септембра 2005. Документ се зове "Препоруке за измјене и допуне у предложеном концепту реформе одбране", а у његовој преамбули дословно стоји да Република Српска подржава чланство БиХ у Партнерству за мир и НАТО-у.
Тако је остало све до данас, због чега поменути референдум има смисла тек након што овакав став буде стављен ван снаге.