Благојевић: Хашко пасивизовање кривичног правосуђа
Недавно објављивање првостепене пресуде Суда БиХ у предмету против оптуженог Насера Орића изазвало је бурне реакције домаће јавности. Некако у сјени тих реакција остала је чињеница да је предсједавајући судског вијећа, износећи разлоге за ослобађајућу пресуду, рекао да је она донесена јер тужилац није успио да ван разумне сумње докаже кривицу оптуженог. Управо те ријечи су ме подстакле на писање овог текста. Њиме желим да укажем на суштину једног процеса којим је извршена пасивизација и својеврсна десанктуаризација домаћег кривичног правосуђа. Да би се разумјела суштина тог процеса неопходно је најприје рећи да прва помисао коју има човјек при помену појма суд јесте да је то мјесто на којем људи, по природи ствари, траже уточиште за рјешавање међусобних спорова. Од тог уточишта људи с правом очекују да се оно постара о томе да све чињенице буду правилно и потпуно утврђене, јер се само тако проналази и утврђује истина, што је conditio sine qua non за правилну примјену права.
Стога не чуди што је некада у бившој СФРЈ одговарајућим законом о кривичном поступку било прописано да се суд, а не тужилац и оптужени, стара о томе да се сва питања у конкретном кривичном предмету свестрано претресу и да се утврди истина. Ради остваривања тог циља суд је имао не само право него и обавезу да, и када то не предлажу тужилац и оптужени, одређује и изводи доказе у кривичном поступку, како у фази истраге коју су водили судови тако и на главном претресу.
Нажалост, од свега тога данас није остало готово ништа. Умјесто наведених постулата неопходних за правилно функционисање кривичног правосуђа, добили смо имплантате пресађене у овдашње законодавство под одлучујућим утицајем онога што је настало у Трибуналу у Хагу. Наиме, у поступку пред тим трибуналом осмишљено је правило да тужилац, а не суд, води истрагу.
Тамо је такође осмишљено и крајње нерационално правило да доказе изводе стране у поступку, то јест тужилац и оптужени, а судско вијеће у свему томе има пасивну улогу. То значи да судско вијеће „истину“ утврђује само из доказа које су извели тужилац и оптужени, што у коначном има за посљедицу да неистина постане формалноправна истина. До које мјере иду апсурди овог трибунала свједоче и његова правила о директном и унакрсном испитивању. У обиљу нерационалних идеја садржаних у Правилима поступка пред Трибуналом у Хагу ово су најважнија која сам издвојио за ову (не)прилику.
Њихова важност, кад је ријеч о нашем простору, лежи у чињеници да су све те идеје дословно преузете у овдашњим законима о кривичном поступку. Несумњиво је да су кључну улогу у том процесу поред странаца одиграли и домаћи ликови. Они су се на тај начин незаслужено уздигли на друштвеној љествици, успјевши да својим сервилним понашањем постигну коначни облик жељене и ничим заслужене афирмације. Но једнако тако је важна и чињеница да је управо захваљујући таквим ликовима вршена својеврсна индоктринација домаћих правосудних кадрова, на једној, и легитимизација наведених нерационалних идеја из поступка пред Трибуналом у Хагу, на другој страни.
Имплантација наведених идеја најприје је започела у Брчко дистрикту, убрзо по његовом успостављању 1999. године. Наиме, тамо је најприје донесен Закон о кривичном поступку, у којем су била садржана сва наведена правила из Трибунала у Хагу. Дакле, Брчко дистрикт је послужио и као својеврсна правна лабораторија. Занимљивост ове јуристичке лабораторизације је у нечему што је остало прилично скривено од најшире домаће јавности. Ријеч је о начину на који су домаћи кадрови све то некритички прихватали, само због жеље да сачувају властите позиције и високе плате. У том смислу навешћу догађај којем сам непосредно присуствовао, а збио се током једног семинара за овдашње судије и тужиоце организованом у јесен 2013. године на Влашићу. Том приликом један од носилаца правосудне функције у Брчко дистрикту (име му нећу спомињати да му не правим проблеме) лично ми је рекао како је и у вријеме имплантације наведених идеја у законодавство Брчко дистрикта обављао правосудну функцију у дистрикту и имао веома добру плату. Због тога и само због тога је, како ми је признао, прихватао све што би у афирмативном смислу о тим имплантатима рекао Американац Мајкл Карнавас, иначе инострани службеник који је у то вријеме био кључна фигура у тзв. процесу правне реформе у Брчко дистрикту.
Након што је овај процес завршен у Брчком, убрзо се почело са његовим остваривањем у Републици Српској, Федерацији БиХ и на нивоу БиХ. Сјећам се с тим у вези бројних семинара који су, углавном под надзором странаца, најприје организовани за наше судије и тужиоце. Њихова сврха није била само да се упознају са тиме како ови имплантати функционишу у Брчко дистрикту, већ и да се придобију за њих, односно да их прихвате и почну их заговарати као будуће законско рјешење. За то странцима није био неопходан посебан труд, јер су их овдашњи кадрови прихватали без било каквог опирања. Штавише, ти кадрови су почели горљиво заговарати да се уведу ова „рјешења“. Као резултат свега тога данас имамо готово сакросантна правила у домаћој кривичној процедури, према којима тужилац и оптужени изводе доказе. На другој страни је судија који води поступак, који је с тим у вези готово нијеми посматрач, то јест процесни субјект који не изводи доказе ради утврђивања истине. Умјесто тога, он „истину“ утврђује на основу доказа које су му понудиле странке.
И у вези са овим сјећам се бројних семинара на којима су наше судије индоктринисане од странаца и домаћих „експерата“ како извођење доказа ради утврђивања свих релевантних чињеница не треба да буде њихов, већ посао тужиоца и оптуженог. Колико далеко се ишло у овим ирационалностима, свједочи и један примјер из праксе који сам непосредно посматрао. Када се позове свједок да свједочи у кривичном поступку, он је дужан да свједочи о свим чињеницама које су му познате, а то могу бити све оне чињенице које су обухваћене оптужницом. У случају који сам непосредно посматрао те чињенице, из разумљивих разлога, нећу назвати њиховим правим именом него ћу их за потребе овог текста означити као А, Б, В и Г. Једна од странака у том поступку позвала је као свједока одређено лице и рекла да ће га саслушати о чињеници А. Када је то и учинила на главном претресу, осјетила је потребу да свједока пита и о чињеницама Б, В и Г, јер су и оне предмет оптужнице. Међутим, супротна страна се томе противила, истичући да је првобитно предложено да се свједок саслуша само о чињеници А, због чега не може бити саслушаван и о преосталим чињеницама. Такво поступање је посљедица управо оне ирационалне едукације и индоктринације судија, тужилаца и адвоката о којој сам малочас говорио, којима се пласирају идеје о томе да се свједок саслушава о чињеницама за које је предложено и одређено његово саслушање. Да све буде поразније, у овом конкретном случају суд је прихватио приговор и није дозволио да се свједок саслушава о осталим чињеницама. Када се овако поступа онда не треба да чуди када чујемо закључак, као с почетка овог текста, да нешто није доказано изван разумне сумње.
Извор: Глас Српске