latinica  ћирилица
20/10/2017 |  20:42 ⇒ 20:51 | Аутор: РТРС

Благојевић: Охаеризована неистина

Готово да се није ни осушило мастило на Резолуцији Народне скупштине о војној неутралности Републике Српске, усвојеној 18. октобра, а високи представник Валентин Инцко је одмах наредног дана реаговао, изнијевши неколико неистина на које се не смије ћутати, јер су оне од стратешке важности за овај простор, наводи у коментару за Глас Српске професор др Милан Благојевић.
Милан Благојевић - Фото: РТРС
Милан БлагојевићФото: РТРС

У настојању да делегитимизује Резолуцију Народне скупштине Републике Српске, високи представник је рекао да је спољна политика у искључивој надлежности БиХ, да одлуке о придруживању међународним организацијама морају доносити органи на нивоу БиХ, те да се одлуке тих органа морају поштовати. Само једна од тврдњи из ове Инцкове изјаве дјелимично одговара истини, а све друго је неистина која се жели охаеризовати тиме што је Инцко даје у својству високог представника.

Но, за сваки случај одмах је реаговала и Амбасада САД у БиХ својим саопштењем чија садржина, у битном, одговара неистинама које је Инцко изнио само неколико часова раније. Није тешко закључити да се оваквим правно неутемељеним ставовима жели по сваку цијену заједничким институцијама БиХ дати искључиво право да одлучују о томе хоће ли овај простор бити дио НАТО-а или не. Чини се то због тога што је тада круг оних који одлучују знатно сужен па је на њих, уз помоћ домаћих охаеризованих колаборациониста, неупоредиво лакше утицати да у одсудном тренутку дају свој глас за НАТО. У вези са тим, не треба заборавити ни чињеницу да је тај рецепт већ опробан, кроз оно што је у процесу натоизовања режим Мила Ђукановића приредио Црној Гори, онемогућивши тамошње становништво да се о томе изјасни на референдуму.

А сад да се вратим неистинама које је изнио господин Инцко. Није спорно, и то је једина истина из његове изјаве, да је спољна политика у надлежности заједничких институција БиХ. За ову спознају није потребан посебан напор, јер је то слово Устава БиХ. Међутим, одмах затим се поставља питање шта је садржај појма спољна политика. У одређивању тог појма није исто да ли се ради о спољној политици унитарно или сложено уређене државе, а нарочито то није исто кад се ради о држави каква је БиХ, која је конфедерација и федерација.

Простор колумне ми не дозвољава да објасним зашто је дејтонска БиХ и конфедерација, па ћу због тога остати само на овој тврдњи. Дакле, у случају унитарно уређених држава није спорно да се спољном политиком, са свим њеним садржајем, бави централна држава, јер она ту државну власт не дијели ни са једном другом организацијом на својој територији. Али, код сложено уређених држава, каква је рецимо Република Аустрија из које долазите Ви, господине Инцко, ствари већ стоје другачије. Кратко ћу вас подсјетити на члан 23д. став 3. Устава Аустрије, којим је у области послова Европске уније (а и то је дио спољне политике Аустрије) прописана могућност да аустријске покрајине, као федералне јединице, учествују на састанцима Савјета ЕУ и да у том оквиру преговарају путем свог представника, ако се ради о питањима из законодавне надлежности покрајина. Није ово некакав изум Републике Аустрије, већ је то неизоставни дио истинске културе федерализма, у одсуству које би одредба члана 2. став 1. Устава Аустрије, према којој је Аустрија федерална држава, била само празна љуштура.

Ако је тако, а јесте, господине Инцко, онда наведене вриједности морају једнако да важе и у БиХ, јер је она по свом државном уређењу знатно сложенија од ваше домовине. Кад се ствари поставе на овакав начин, а само тако оне морају бити постављене у цивилизованом друштву организованом у сложену државу, тек онда излазимо на терен садржаја правног појма спољна политика и како се он примјењује у сложеној држави. Несумњиво је да кад тако уређена држава општи са другим државама и међународним организацијама, она с њима не општи о сувопарним идејама, већ о реалним питањима од виталне важности за своје становништво. Кад расправља о тим питањима, несумњиво је да она из спољнополитичке форме прелазе на унутрашњи терен, то јест на простор те државе, па тако од наизглед спољнополитичких питања добијамо сваки пут нешто што је прворазредно унутрашње питање. О њему стога у сложено уређеним државама мора да се чује и глас федералних јединица као њихових конституенаса, а не само глас заједничких институција на шта Ви, са све САД, пледирате.

Да бисте ме боље разумјели, послужићу се једним примјером. Ви, господине Инцко, веома добро знате да је чланом 5. Споразума о успостављању НАТО-а прописано да се оружани напад на једну или више држава чланица сматра нападом против свих њих и да су у том случају све државе и НАТО обавезни да предузму неопходне акције, укључујући и употребу оружане силе, да би се, како стоји у споразуму, успоставила и одржала безбједност подручја НАТО-а. Да бисте ме још боље разумјели, послужићу се једним веома могућим примјером, имајући у виду да све ово што се ради овдје, а чији сте Ви војник, представља вид покушаја индоктринације овдашњег становништва да прихвати НАТО као наводну легитимну организацију, како би након тога овдје имали залеђе за крајњи циљ НАТО-а, а то је напад на Русију и њено сламање. Од НАТО-а, који је био спреман да током агресије на СР Југославију безочно убије малу Милицу Ракић и бројну другу недужну дјецу, може се очекивати да уради све, јер њему ништа није свето, а посебно не човјек ма које нације и вјере био. Е такав савез се спрема да нападне Русију, која би на то сасвим оправдано одговорила одговарајућом оружаном силом. Тај одговор НАТО би приказао као оружани напад на себе, а при томе би наравно сакрио чињеницу да је он први напао Русију. У таквој ситуацији би БиХ, кад би била чланица НАТО-а, била обавезна да предузме неопходне акције, укључујући и употребу оружане силе против Русије. И тако долазимо до онога што би било најболније по српски народ, а то је да удари на братску Русију, што је апсолутно недопустиво.

На оваквим примјерима сваки добронамјеран човјек са овог простора мора признати како чланство у НАТО-у није само питање спољне политике и одбране, већ и унутрашње-политичко питање par exellance, о којем Република Српска не само што има уставно право да одлучује, као један од конституенаса од којих је изграђена БиХ и без које нема ни БиХ, већ је то и дужност Републике Српске. У томе се огледају политички легитимет и конституционалитет Резолуције о војној неутралности Републике Српске, чији назив довољно говори о њеној бенигности и пацифизму, више од биле које неистине изречене на њен рачун од стране високог представника.

Но, о овим неистинама мора се водити рачуна не само због разлога које сам претходно изнио, већ и због још нечега. Наиме, ових дана је најављено како би до краја године Парламентарна скупштина БиХ требало да усвоји закон о спољној политици БиХ. Ако се имају у виду опасности на које сам желио указати овом колумном, онда би приликом креирања и усвајања тог закона Република Српска и њени представници требало да поведу рачуна да се у њему не провуче одредба која би, под плаштом наводне спољне политике, онемогућила Српску да расправља и одлучује у будућности о свему што је од важности за њен опстанак и развој.

Проф. др Милан Благојевић, редовни универзитетски професор из Бањалуке