Галијашевић: Тужилац Седин Идризовић умањивао злочине
"Судски процес све више личи на фарсу", наводи Галијашевић у ауторском тексту за Срну под називом "Возућа као пријетња, ратни злочин и срамота БиХ".
ХАШКА ИСТРАГА ИЗ 2012. ГОДИНЕ ПРОТИВ МАХМУЉИНА - ЗА ГЕНОЦИД
Он подсјећа да је Тужилаштво БиХ, још према налогу главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца, отворило истрагу против Махмуљина 2012. године за удружени злочиначки подухват у извршењу ратног злочина - геноцида.
Галијашевић наводи да је оптужница, која је послије тога подигнута, базирана на командној одговорности, али је очигледно и потпуно редукована на мањи број непобитно утврђених злочиначких аката.
"Изнуђено суђење је почело изношењем доказа оптужбе и на самом почетку је видљиво да Тужилаштво БиХ, а посебно тужилац Седин Идризовић воде овај поступак на непримјерен начин", наглашава Галијашевић у дијелу ауторског текста са под насловом "Убијање свједока и истине у процесу против Сакиба Махмуљина".
Према његовим ријечима, уз видљиво смањени број непобитно утврђених и доказаних кривичних дјела ратног злочина, примјетна је у оптужници политички мотивисана квалификација ратног сукоба у БиХ као "међународног оружаног сукоба", иако је Хашки трибунал у неколико правоснажних пресуда јасно утврдио, па дефинисао рат у БиХ као "унутрашњи оружани сукоб", што значи грађански рат.
Ријеч је о предметима против Душка Тадића из Приједора, Драгољуба Кунарца из Фоче, али и Енвера Хаџихасановића, Мехмеда Алагића и Амира Кубуре.
Галијашевић истиче да, иако су у рату учествовали војници из Сирије, Египта, Турске, Саудијске Арабије, Алжира, Туниса, али и многих других исламских држава, то не значи да су те земље извршиле агресију на БиХ и неки од њених уставотворних народа. Али су, додаје он, свакако у том рату чинили бруталне, вјерским екстремизмом инспирисане злочине.
Он наводи да би се о тим злочинима, начину извршења и обиму Тужилаштво БиХ требало информисати барем у три правоснажне и давно извршене пресуде пред Хашким трибуналом.
"Али, правосуђе у Сарајеву /Тужилаштво и Суд БиХ/ очигледно не жели да на исти начин према Србима, Хрватима и Бошњацима третира већ утврђене чињенице и пресуде у Хагу, нити да закон и правила примијењена у Приједору и Фочи буду примијењена у Сарајеву", нагласио је Галијашевић.
"КАРАКТЕР СУКОБА: УНУТРАШЊИ ОРУЖАНИ СУКОБ"
Галијашевић подсјећа Тужилаштво БиХ да је у предмету против начелника Генералштаба Енвера Хаџихасановића и команданта Седме муслиманске бригаде Амира Кубуре, пресудом од 15. марта 2006. године, написано крупним словима као наслов: "КАРАКТЕР СУКОБА: УНУТРАШЊИ ОРУЖАНИ СУКОБ" , и у двије тачке то је прецизно објашњено и доказано.
У предмету против у Хагу осуђеног Расима Делића и пресуди, Суд се овим питањем више није ни бавио него је то сматрао непобитно утврђеном чињеницом.
Галијашевић наводи да је Идризовић занемарио многе доказане злочине и цијелу оптужницу свео на "више од" 50 убијених заробљеника српске националности, иако се из пресуде Расиму Делићу и Хаџихасановићу и Кубури види да је број убијених, мучених и ритуално закланих више од 92.
"Хрвати побијени у селима Малине и Бикоши, њих 24 нису дио ове оптужнице, иако су брутално побијени од одреда `Ел муџахедин`, као ни Срби и Хрвати убијани у Зеници и средњој Босни, те ни други злочини за које је Махмуљин морао знати и које је морао санкционисати ако их није могао спречити", истиче Галијашевић.
ДОКАЗИ ИЗ ПРЕДМЕТА РАСИМ ДЕЛИЋ КОЈЕ ТУЖИЛАШТВО БиХ МОЖЕ ПРИМИЈЕНИТИ
У предмету против Расима Делића, осуђеног у Хагу на три године затвора, утврђене су три серије злочина који су у пресуди наведени као "убиство и окрутно поступање у вези с три инцидента Малине-Бикоши у јуну 1993. године, Ливаде и логор Каменица у јулу и августу 1995. године и логор Каменица и Кестен у септембру 1995. године".
Први инцидент односи се на лишавање живота око 24 заробљених Хрвата, цивила и војника Хрватског вијећа одбране /ХВО/ које су извршили страни муслимански борци муџахедини. Наводи се да је у том истом инциденту из ватреног оружја рањено још најмање шест Хрвата. Наводи се да су се кривична дјела одиграла у јуну 1993. у селу Бикоши у општини Травник у средњој Босни.
Други инцидент односи се на лишавање живота тројице заробљених војника Војске Републике Српске /ВРС/, те на окрутно поступање са заробљеним припадницима ВРС у јулу и августу 1995. године које су извршили муџахедини из одреда "Ел муџахедин", за који тужилац тврди да је био у саставу тзв. Армије БиХ.
Наводи се да су кривична дјела почињена у селу Ливаде у општини Завидовићи и у логору којим је управљао одред "Ел муџахедин" у долини ријеке Гостовић у близини Завидовића. Тај логор био је познат и као логор Каменица. Наводи се да су починиоци тих кривичних дјела припадници одреда "Ел муџахедин".
Трећи инцидент одиграо се у септембру 1995. године, а односи се на лишавање живота двојице војника ВРС у близини села Кестен у општини Завидовићи, као и на окрутно поступање и лишавање живота око 52 заробљених војника ВРС, лишавање живота једног старијег Србина и окрутно поступање с десеторицом заробљених војника ВРС-а у логору Каменица. Поновно се наводи да су починиоци били војници одреда "Ел муџахедин".
Галијашевић наводи да, иако тешке злочине Тужилаштво у Хагу назива инцидентима, ипак су ове три серије злочина доказане и непобитне, без обзира на сужену одговорност за њих.
Он наводи да је и пресуда Хаџихасановић-Кубура детаљно објаснила многе злочине у средњој Босни, навела број убијених у разним камповима и логорима, бавила се Зеницом и логором у Казнено-поправном дому, логором у музичкој гимназији, мучењима и убијањима цивила српске и хрватске националности.
Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса, а посебно њихову везу са муџахединима.
Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио одредом "Ел муџахедин", Хашки трибунал је посебно у овој пресуди анализирао све доказе везане за муџахедине од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице Трећег корпуса, њихових војних база и посебну њихових злочина, начина њиховог извршења, вјерској мотивацији и бруталности.
ОД МУЏАХЕДИНСКИХ БАЗА ДО ПАРАЏЕМАТА И ТЕРОРИСТИЧКИХ КАМПОВА
Муџахединским базама Суд у Хагу посвећује посебну пажњу, а посебно су истакнуте база у Пољаницама, база у Орашцу, град Травник, град Зеница, Арнаути, Бијело Бучје и Равно Ростово.
"Неспремност да се суочи са ратним злочинима муџахедина и властитом одговорношћу, политичко Сарајево, омогућило је да се исламистичко терористичка хоботница развија управо из наведених војних муџахединских база и да данас управо на тим мјестима функционишу тзв. параџемати, а тачније терористички кампови", наглашава Галијашевић.
Он истиче да су основни извори права у овим наведеним пресудама и Тужилаштво БиХ мора у најмању руку примијенити доказе прикупљене у предметима "Делић" и "Хаџихасановић-Кубура".
Тужилаштво мора, наглашава Галијашевић, и да престане да се бави умањивањем и прикривањем злочина, као и да престане да политички мотивисаним предметима и оптужницама исписује лажну историју протеклог рата, која никоме не може донијети ништа добро.
Извор: СРНА