"Код пријатељства" за очување породичних и духовних вриједности
Дјеца која су учествовала у снимању документарног филма "Код пријатељства", по петоро из Бијељине и руског града Азова, из овог пројекта изашла су промијењена, проширила су видике, сазнала много више о култури, традицији и историји своје и земље својих вршњака.
- Када снимаш, не видиш све, тек када смо монтирали схватили смо колико су дјеца дубље осјећала све оно што се дешавало. Мислили смо да то тек олако схватају - базен, играње, а они су у ствари све то много дубље осјећали - наводи режисерка филма Надежда Жеребило.
Истакла је да су руски гледаоци након премијере филма говорили да су осјетили његову искреност, те напоменула да је све снимано спонтано, да дјеци није ништа наметано, а она су много запиткивала, због чега су много тога и научила.
Говорећи о снимању филма током јула прошле године у Српској, а одмах потом у августу у Русији, прецизирала је да је проблем била велика врућина, те оцјењује да је најтеже било сниматељу Антону Бабичу, због тежине опреме коју је носио све вријеме.
Руски учесници су током снимања филма у Републици Српској видјели како се пече ракија, што им је било веома интересантно јер томе нису раније присуствовали.
- Једна бака Живка говори најважније ријечи које су забиљежене у филму, а које може рећи свака бака и мајка:"Зашто подизати дјецу, јагоде, тако лијепе, зашто, да би их послали у рат?!" У том тренутку треба видјети очи те баке - истиче Жеребилова.
Екипа је на крају снимања имала 80 часова материјала, па је у монтажи било јако тешко одлучити шта да се избаци, али на крају филм је је сведен сат и по времена.
Руководиоци пројекта сагласни су да нема разлике међу дјецом у Републици Српској и Русији, као и да су се дјеца на позитиван начин промијенила током снимања овог филма. Дјеца су се много зближила и стално контактирају једни друге преко интернета.
Жеребилова напомиње да се сада у руске домове у Азову уселио мирис српске кафе, српског чаја, укус српске воде, а међу руским иконама су и српске.
- Ако у Русији и Републици Српској будемо дјецу привлачили Богу, чак и ако некада у животу буду залутала, када им постане тешко - она ће знати гдје да се врате - истиче Жеребилова.
Она вјерује да су учесници пројекта успјели да нађу заједнички код пријатељства, јер су у плану нови пројекти.
Надежда Жеребило, која руководи руским омладинским театром, напомиње да у Бијељини постоји диван луткарски фестивал, те да је у плану нови пројекат под називом "Клуб дјечије дипломатије", са којим ће конкурисати у фебруару у Русији.
Тај пројекат подразумијева заједничку луткарску представу на интернету, коју би представили и на сверуском фестивалу. Такође, циљ је да се прошире границе и да се направи међународни луткарски фестивал, који може бити одржан и у Бијељини.
У плану је пројекат под називом "Не осврћи се", документарни филм о људима који су преживјели тешка искушења у животу, али се нису предали, већ су кренули даље, јер их је то учинило јачим.
Доктор Наталија Бесмјертнаја, чија је кћерка Марија била један од учесника пројекта "Код пријатељства", истиче да је на њу највећи утисак оставила блискост и сродност српске и руске душе и то што су сви од првог минута имали осјећај као да се одавно познају и да су најрођенији.
- Може бити да је то негдје у генетском коду - каже Бесмјертнаја.
Она наводи да је још од распада СССР-а у Русији велики утицај америчке културе на дјецу и да почиње да се губи осјећај за породицу, која је веома значајна код Руса и Срба. Велика је важност породице, та хијерархија - отац, мајка, дјеца - то што многи имају више дјеце, наводи она.
Руководилац пројекта "Код пријатељства" и сниматељ истоименог филма Антон Бабич каже да му је снимање било веома интересантно, да му није сметала чак ни врућина. Када почнеш да снимаш, све постаје лако, наглашава Бабич.
Филм "Код пријатељства" ће, након Бијељине, бити приказан у Палама, затим у Србији, у Кикинди и Београду, а наставља се и приказивање у Русији, гдје су премијере већ одржане у градовима Азов и Армавир.
Извор: СРНА