Гојазност и неактивност воде у болест
Потврдио је ово за "Независне" Данијел Ђекић, интерниста ендокринолог из Клинике за унутрашње болести Универзитетског клиничког центра РС.
Симптоми инсулинске резистенције су, како истиче, "замагљеност" у глави и немогућност фокусирања, висок ниво шећера у крви, надимање, поспаност након оброка, лако добијање на тјелесној тежини, тешко мршављење, гојазност, повишени триглицериди, низак ХДЛ холестерол, депресија као посљедица неравнотеже у организму, хиперпигментација коже на прегибима и масне наслаге на стомаку.
Драгана К. из Шипова недавно је открила да има овај поремећај иако годинама има више симптома који се повезују с овим стањем.
"Одавно имам проблем с гомилањем масних наслага баш на стомаку, што ми је јако тешко скинути, а и када се много потрудим и будем на дијетама то се брзо врати. Вртоглавице и замагљен вид љекари су углавном приписивали анксиозности, а тек прије неколико мјесеци сам открила да имам инсулинску резистенцију", казала је Драгана и додала да се нада да ће уз адекватну терапију успјети ријешити проблеме.
Метформин је лијек који помаже у контролисању нивоа шећера у крви.
Стручњаци упозоравају да су најугроженије гојазне и физички неактивне особе, оне које имају генетску предиспозицију, особе с поремећеним нивоом липида у крви те особе које користе исхрану с пуно угљикохидрата.
Према ријечима доктора Ђекића, подаци из једне студије рађене у САД 2012. године кажу да 70 је одсто жена и 30 одсто дјеце који су били гојазни имало инсулинску резистенцију, 88,1 одсто испитаника који су имали повишен ниво триглицерида у крви те 84 одсто испитаника са сниженим нивоом ХДЛ холестерола.
Како истиче, инсулинска резистенција је стање у коме циљне ћелије организма не реагују на дејство инсулина, тако да инсулин не може да оствари свој биолошки ефекат.
"Инсулин је, у том случају, присутан у концентрацијама које су иначе ефикасне код здравих људи. Како би остварио ефекат, организам ствара повећане количине инсулина, његов ниво у крви се повећава и настаје хиперинсулинемија", истиче Ђекић и додаје да ипак није сасвим јасно како настаје овај поремећај и постоји више теорија.
Углавном се сматра да су гојазност и физичка неактивност главни разлози за настанак инсулинске резистенције јер велике количине масних наслага у абдоминалном дијелу доводе до тога да ћелије масног ткива немају довољно кисеоника и да одумиру. Тада се покреће инфламаторни процес у организму и настаје инсулинска резистенција.
"Према једном истраживању, недостатак протеина адипонектина, који учествује у регулацији нивоа глукозе и разлагања масних киселина, можда на неки начин да доприноси развијању инсулинске резистенције. Када је калоријски унос повишен, ниво шећера у крви је дуготрајно висок и ниво инсулина у крви ће бити дуготрајно висок, те ће стално стимулисати рецепторе ћелија.
Ћелије ће временом покушати да се бране тако што ће или смањити број инсулинских рецептора или ће рецептори постајати мање осјетљиви. Можемо рећи да ћелије постају отпорне. Ово доводи до инсулинске резистенције. За организам је ово недопустиво па повећава лучење инсулина и тиме се ствара зачарани круг", појашњава доктор Ђекић.
Напомиње да се недостатак витамина Д такође повезује с овим стањем, јер овај витамин унапређује функцију бета ћелија, које се налазе у панкреасу, умањујући инсулинску резистенцију и побољшавајући стање инфламације у организму.
Истиче да никотин доводи до смањења осјетљивости ћелија на инсулин и до повећања нивоа кортизола, хормона стреса, који такође може бити повећан овим.
"Када је у ријеч о синдрому полицистичних јајника, није баш најјасније да ли полицистични јајници изазивају инсулинску резистенцију или инсулинска резистенција изазива синдром полицистичних јајника, међутим оно што је сигурно је то да су ова два стања блиско повезана. Ако изузмемо инсулинску резистенцију у синдрому полицистичних јајника, најугроженија старосна категорија је доб од 40 до 50 година", каже Ђекић.
Додаје да су здрава исхрана са смањеним уносом угљикохидрата и повећаним уносом омега-3 масти те физичка активност, која ће повећати потрошњу глукозе, примарни начин терапије инсулинске резистенције, што доводи и до смањења тјелесне масе, а тиме и ризика од оболијевања од повезаних болести.
Знакови поремећаја:
"замагљеност" у глави, немогућност фокусирања,
висок ниво шећера у крви,
надимање,
поспаност након оброка,
лако добијање на тјелесној тежини, тешко мршављење, гојазност,
повишени триглицериди,
низак ХДЛ холестерол,
депресија као посљедица неравнотеже у организму,
хиперпигментација коже на прегибима,
масне наслаге на стомаку.
Извор: Независне