Вујовић: Очекивана спонтаност
Текст преносимо у цијелости:
Укратко, њена суштина би се у парафрази могла свести на следеће: како се коначни рок за потписивање споразума о "нормализацији односа" између Београда и Приштине буде приближавао, тако ће у Србији расти покушаји изазивања "унутрашње конфузије и парализе" који ће бити стављени у службу вршења притиска на српско руководство, а све са циљем да се оно раслаби и застраши у оној мјери колико је неопходно да би пристало на споразум који Косову суштински гарантује столицу у УН. Након низа напада на косовске Србе у протеклим данима и избијања протеста због цијене бензина који су у петак обуставили саобраћај у многим градовима Србије, на тако нешто је данас (у недјељу) указао и сам предсједник, рекавши: "Ми ћемо бити под великим притисцима. Они који желе на различите начине да Србију сломе покушаваће да то ураде изнутра, да ослабе нашу преговарачку позицију, да покажу шта су све у стању да ураде."
УКРАЈИНА, ЈЕРМЕНИЈА, СРБИЈА
Поред већ поменутог политичког тајминга, који се поклопио са кулминацијом "бриселског дијалога" који би ускоро могао да буде финализован на некој међународној конференцији, мноштво других индиција указује на одсуство спонтаности у дјеловању наводно самоорганизованих демонстраната који су у петак обуставили саобраћајни крвоток у више градова у Србији. Прије свега ту је империјална препотенција која у изазивању уличних немира не тежи оригиналности и локализацији својих метода, већ готово по правилу само преписује успјешне рецепте са једног на други случај.
Права је ријеткост да неки препознатљиви trademark обојених револуција након првобитне успјешне употребе није примјењен у наредној таргетираној земљи. Примјера ради, Револуција ружа из Грузије, која је крајем 2003. године доказала да цвијеће у симболичкој равни носи велики мобилишући потенцијал, након нешто више од годину дана успјешно је претворена у "Револуцију лала" у Киргистану, да би послије тога цвијеће обиљежило сваки наредни – успјешни или безуспјешни – покушај оркестрације уличног преврата.
Актуелни протести у Србији у том смислу неодољиво асоцирају на "Аутомајдан", украјински протестни покрет настао у склопу познатијег "Евромајдана" који је срушио Јануковичеву власт и тако довео до грађанског рата и de factoдезинтеграције земље. Суштина "Аутомајдана" нимало се не разликује од онога што смо видјели у петак: демонстранти у аутомобилима и другим превозним средствима, наводно спонтано организовани преко друштвених мрежа, свакога дана у 12 сати би заустављали саобраћај у градовима широм земље, укључујући и Харков, Одесу и Доњецк који се налазе на већински проруском истоку. Све то се, уз исти рецепт и сценарио, поновило прије два мјесеца у експресно изведеној обојеној револуцији у Јерменији. Осмог јуна се још једном поновило, овог пута у Србији.
Други повод за сумњу да се не ради о спонтаном бунту је покушај регионализације протеста, односно истовременог покретања у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској (при чему је у петак само протест у Србији био успјешно изведен). За разлику од власти у Србији, која сада већ традиционално не изводи униформисану полицију на протесте за које сумња да су покренути и инспирисани споља (исто је реаговала и током прошлогодишњих "протеста против диктатуре"), Додик је заузео много одлучнији став, рекавши: "Тражићу од полиције да склања аутомобиле који се буду заустављали на улицама. Сваки протест који се организује мора бити пријављен и све што угрожава друге подлеже законској одговорности. Не можете да зауставите аутомобил негдје на путу и тако угрозите друге или зауставите саобраћај…" Осим тога, и Додик и Вучић су недвосмислено указали да протести представљају покушај да се дестабилизују Србија и Република Српска.
СИМУЛАЦИЈА РЕАЛНОСТИ
С тим у вези, тешко је човеку да се не запита кад ћемо научити да масовни спонтани протести који су "самоорганизовани преко друштвених мрежа" једноставно не постоје. Не мора се бити експерт за обојене револуције да би се у таквим случајевима уочио огроман број срдитих коментара који одједном синхронизовано почну да преплављују друштвене мреже и сајтове многих медија. Тако на пример Љиљана Смајловић примећује сличан феномен: "На српским сајтовима освану стотине коментара анонимних посјетилаца на сваку вијест о томе да НАТО осиромашени уранијум није допринео здрављу цивила. Србија је оштро анти-НАТО расположена, а виртуелна Србија ипак страшно брине о доброј репутацији најјаче војне алијансе у историји човечанства. Стотине никова свакодневно на српском скаче у одбрану осиромашеног уранијума."
Србија, заправо, као уосталом и читав свијет, све више почиње да живи у симулацији реалности, односно у виртуелној стварности која се рутински поистовећује са реалном, што отвара огроман простор за различите врсте манипулација. Ако неко у Србији може да фингира већину кад брани НАТО бомбардовање, замислите тек колико му је лако да – сваки пут кад му одговара – грађанима прода причу о неопходности масовног бунта против бахате власти која им гура руку у џеп. То посебно важи за друштва попут српског, код којег је историјско искуство турског ропства креирало колективну свијест у којој се устанци и буне по аутоматизму доживљавају позитивним и пожељним.
Нажалост, савремена историја недвосмислено показује да је идеја спонтаног протеста киднапована и стављена у службу империјалних аспирација Запада. Ако неко има било какву сумњу поводом истинитости ове тврдње, могао би да провјери њену опстојност експериментом у којем би он и људи из његовог окружења покушали да преко друштвених мрежа покрену протесте са циљем да се власт упозори како не смије зажмирити на покушаје Косова да уђе у УН. Премда је то став о којем номинално постоји сагласност преко 80 одсто грађана, такав покушај аутентичног народног бунта био би или медијски потпуно маргинализован и прећутан, или жигосан као екстремно десничарски.
Уосталом, далеко од тога да је немогуће да у блиској будућности буде таквих покушаја. Тада ће се многи увјерити да режирани протести који су заогрнути плаштом привидне спонтаности увијек некако слиједе епохалну матицу глобалистичке идеологије, а тиме и интересе оних држава које се сматрају центрима идеолошког глобализма. Амерички неолиберални социолог Џорџ Лакеј као прву од пет фаза извођења обојене револуције наводи неопходност "културне припреме" друштва, која може трајати и годинама. Управо о томе је било ријечи у анализи коју смо поменули на почетку текста: таква "културна припрема" у Србији је подразумијевала вишегодишњу кампању ширења мржње и друштвених подјела. Једном кад је друштво тако наелектрисано, лако је бацити шибицу и полити га бензином. Јефтиним или скупим.
Извор: Нови стандард