Одлука Уставног суда БиХ у случају "Велики Жеп" супротна Дејтону и Уставу
"Овом одлуком Уставни суд БиХ ставио је тачку на овај случај и практично отворио могућност да се на исти начин ријеши питање и остале перспективне имовине, као и друге имовине која је под забраном располагања", рекао је Ковачевић Срни.
Он је истакао да је Уставни суд БиХ оваквом одлуком практично дерогирао одредбе члана 73 и 74 Закона о одбрани и додао да се ово питање може и другачије ријешити споразумом, у складу са наведеним одредбама Закона о одбрани.
Према његовим ријечима, Уставни суд БиХ је супротно Закону о одбрани, који је усвојила Парламентарна скупштина БиХ 2005. године, одлучио да је апелација Републике Српске неоснована, те да је Суд БиХ правилно одлучио када је усвојио тужбени захтјев и утврдио да су предметне некретнине власништво БиХ.
Ковачевић напомиње да није спорно да је Анексом А на Споразум о сукцесији, који су 2001. године потписале новонастале државе, имовина бивше СФРЈ припала, по принципу правичности, новонасталим земљама према мјесту гдје се та имовина налази.
Он подсјећа да су све до 2005. године том имовином, по наведеном принципу, несметано располагали ентитети, тако да је у Српској та имовина укњижена на тадашње Министарство одбране Републике Српске, односно као власништво Српске.
Ковачевић напомиње да је високи представник 2005. године наметнуо Закон о забрани располагања том имовином и посебно указује да Споразум о сукцесији не може бити основ за било какво књижење имовине у корист БиХ, наводећи да је овај споразум по својој природи међународни уговор који само регулише односе између новонасталих држава.
Он додаје да високи представник писмом које је упутио Правобранилаштву БиХ посебно упозорава да би свако књижење по основу Споразума о сукцесији било правно ништавно.
"Будући да је у међувремену дошло до реорганизације војске и да је високи представник изузео од забране располагања перспективну имовину, питање ове имовине је ријешено Законом о одбрани", указује Ковачевић.
Осврћући се на одлуку Уставног суда БиХ, Ковачевић каже да суд прихвата наводе из апелације и запажа да је чланом 73 Закона о одбрани регулисана обавеза Савјета министара и влада оба ентитета да најкасније до 31. децембра 2005. године закључе споразум о питању перспективне имовине.
"Суд БиХ такође констатује, што је и тачно, да овај споразум још није закључен и да је чланом 74 овог закона регулисано да је забрањено било какво располагање овом имовином, све док се не закључи споразум о том питању", појаснио је Ковачевић.
Он напомиње да је забрана располагања перспективном војном имовином, умјесто наметнутим законом високог представника, регулисана чланом 74 Закона о одбрани.
Ковачевић додаје да "Уставни суд БиХ констатује да споразум није закључен, али да и даље остаје обавеза Савјета министара и влада оба ентитета да га закључе у складу са цитираним чланом".
"Поставља се логично питање - о чему и с ким ће преговарати Република Српска, ако се та имовина укњижи као власништво БиХ. Да ли у оваквој ситуацији институције БиХ, као и представници Федерације БиХ /ФБиХ/ имају било какав интерес да закључе овакав споразум и каква је позиција Републике Српске у тим преговорима, ако је већ имовина укњижена као власништво БиХ", каже Ковачевић.
Осим тога што институције БиХ и ФБиХ губе правни интерес да закључе овакав споразум, наводи он, поставља се питање да ли се споразумом могу мијењати правоснажне судске одлуке.
"Оног момента када се БиХ укњижи као власник наведене имовине, Република Српска губи легитимитет да на било који начин утиче о правној судбини ове имовине", каже Ковачевић.
Он истиче да се посебно поставља питање који су мотиви да се имовина-територија Републике Српске књижи као власништво БиХ, ако се има у виду чињеница да Оружане снаге БиХ потпуно несметано користе сву перспективну имовину која се налази на територији Републике Српске.
"Шта је крајњи циљ да се ова имовина књижи на БиХ, посебно кад се има у виду чињеница да Република Српска има јасан став у погледу приступања НАТО-у?", упитао је Ковачевић.
Члан Комисије за државну имовину Никола Ковачевић указује на члан два Устава Републике Српске, који гарантује да је територија Српске јединствена, недјељива и неотуђива.
"Суд, такође, није имао у виду чињеницу да је ова имовина, прије него што је закон о забрани ступио на снагу, одлуком Владе Републике Српске књижена у корист тадашњег Министарства одбране Републике Српске, односно на Републику Српску. Ријеч је о стеченим правима која уживају правну заштиту и чињеница је да овакве одлуке Владе нису поништене у било којем поступку", наглашава Ковачевић.
Он истиче да је Влада Републике Српске једина овлашћена да у складу са својим уставним овлашћењима и одредбама Закона о одбрани одлучи коју имовину и који облик стварних права ће пренијети за потребе Оружаних снага БиХ.
"Једино оваква одлука може послужити као правни основ за књижење одређених стварних права у одговарајућим јавним књигама", каже Ковачевић.
Уставни суд БиХ одбио је као неосновану апелацију Републике Српске поднесену против пресуда Суда БиХ којима је наложено да војни објекат "Велики Жеп" у Хан Пијеску буде укњижен на БиХ.
Пресудама Суда БиХ које су донесене 2015. и 2016. године, Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове обавезана је да укњижи на БиХ објекат и земљиште површине 11.474 метра квадратна у Хан Пијеску, те да над њима буду избрисана сва права Републике Српске.
Правобранилаштво Републике Српске у апелацији коју је Уставни суд БиХ одбио 6. јула навело је да је пресудама Суда БиХ о имовини у Хан Пијеску прекршено право на правично суђење из Устава БиХ и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Извор: Срна